Kumanovska bitka

Dunavska divizija koja je obrazovala desno krilo u pogledu manevra u slučaju odbrane, ustvari to je IX pešadijski puk u kome suskoro svi mlavci koji je zauzeo položaj na blagoj kosi ka Starom Nagoričanu. Svima je znano bilo da se jedan deo turske vojske razmestio kod Kumanova, ali se ovde nije očekivala glavna bitka – mislilo se da će do nje doći na Ovčem Polju. Oko deset sati izjutra turska vojska napadne na konjičku diviziju, koja se nalazila na levom krilu prve srpske armije, u isto vreme je napadnuta i dunavska divizija prvog poziva koja se takođe nalazila na levom krivu. Napad je bio neočekivan, sipila je sitna kiša; bila je magla, te je stoga bilo teško utvrditi tursku snagu. Turski napad oko tri sata popodne je popustio i hrabri sinovi Mlave i Homolja predvođeni pukovnikom Milošem Božanovićem i pukovnikom Mihajlom Rašićem pređoše u protivnapad. Dunavci su blagovremeno otkrili strategijsko kretanje šestog korpusa koji hteo da ih zaobiđe ali „Dunavci“, predvođeni pukovnicima Božanovi- ćem i Rašićem su preduzeli potrebne mere, usled čega su se Turci morali odreći daljeg kretanja u tom pravcu. Oko šest sati uveče borba je prekinuta. Dunavci ne samo da su održali svoje pozicije već su mestimice i napred pokrenuli. Nebo je puklo, sasvim se očistilo od oblaka, mesec izgrejao i osvetlio bojno polje. Oko sedam sati uveče izvrše Turci noćni napad na hrabre „Dunavce“.U borbi je puštena ne samo pešadija, već i artiljerija. Dunavske divizije dočekaju ih složno puščanom i artiljerijskom vatrom. Noćna borba je trajala do 11 i po časova u noć. Bila je vrlo uporna; Turci su očajno napadali ali su se „Dunavci“ hrabro držali i čak poleteli u juriš na napadače. Preko noći su se „mlavci“ spremili da idućeg jutra u svoje ruke preuzme inicijativu i da zajedno sa ostalim divizijama srpske vojske preduzme opšti napad na celom frontu. Noć je bila mračna, vatre se nisu palile, bilo je hladno, naročito u odelu koje je prokislo na kiši, koja je lila skoro celog dana. Komandant bataljona naredi komandiru prve čete prvog bataljona osmog pešadijskog puka i komandiru treće čete da zauzmu svoje položaje.

Očevidac bitke i velike pogibije „mlavaca“ i „dunavaca“ jedan konjički potporučnik Dunavske divizije koji se nije potpisao ovako svedoči: „Ja sam bio pred mojim vodom i, čekajući naređenje da se krenem na desno krilo gde se moj puk nalazio, sa strane sam posmatrao kad je kapetan Vasić pošao na položaj. Mirno, sa izvađenom sabljom u desnoj ruci, Vasić je objašnjavao vodnim oficirima gde će da postave vodove. Četa je bila sva u streljačkom stroju. Oficiri su mirno slušali naređenje. Posle toga nešto su se objašnjavali sa komandirom. Vojnici su šaputali među sobom i posmatrali kako je neprijateljski šrapnel strašno dejstvovao na položaj sa koga se moralo davati otpora. Među vojnicima ove čete naročito se odlikovao stasitošću, lepotom i hladnokrvnošću prvi vod. Gledao sam vojnike ovoga voda kako se smeju onim neprijateljskim šrapnelima koji su imali rđavo dejstvo. Posmatrao sam ih kako gledaju u svoga komandira i vodnog oficira očekivajući svakog časa, da željni boja, uđu u borbenu liniju. Pade mi u oči jedan visok, crnomanjast i lepo razvijen vojnik. Sa opancima na nogama i lepo vezenim seljačkim čarapama, ovaj rezervista smejao se i zadirkivao svoje drugove. U tome naiđe i ađutant komandanta prvoga bataljona. On je bio na konju i nosio hitno naređenje kapetanu Vasiću. Po povratku svrati kod mene. Razgovor poče. Pitali smo jedan drugog za novosti o toku bitke, a zatim obojica posmatrali četu, koja se već počela peti na utvrđenje na kome je već ležao priličan broj poginulih i teško ranjenih vojnika iz sedmoga pešačkog puka. Vidiš li, B., onaj prvi vod.

To su najbolji vojnici u celom puku. I to po otresitosti, i po junaštvu i po poslušnosti oni su najbolji. I, pomisli, svi su oni, njih 67, iz jednog sela: iz Drmna u požarevačkom okrugu, rekao mi je ađutant bataljona. G. Potporučniče, naredio je komandir, da odmah krenete vaš vod na desno krilo pozadi devetog puka pešačkog – saopšti mi tog trenutka ordonos komandirov, koji je dojurio na konju, i moj razgovor sa ađutantom prekide se. Vod sam odmah krenuo u kasu. Još sam se jednom okrenuo da vidim Vasićevu četu i njen prvi vod. Videh kako se i poslednji vojnik pope na položaj, ali tako još strašnije dejstvo neprijateljske artiljerije na isti položaj. Gledajući užasno dejstvo artiljerije pomislio sam: ni jedan vojnik ni oficir iz ove čete neće izneti glave iz bitke. Sutradan se svršila bitka na Nagoričanu. Turci su odstupili: jedni ka Skpolju, drugi ka Ovčem Polju. Među vojnicima se prenose glasovi razni. Vele: poginuo ovaj poginuo onaj, teško ranjen onaj i tako dalje. Svim ovim glasovima nije se poklanjala nikakva pažnja i vera. Docnije sam imao prilike da iz relacija dunavske divizije vidim naše gubitke u bici na Nagoričanu. Između ostalog tražio sam da vidim šta je bilo sa četom kapetana Vasića, i, našao sam. Neko je nervozno pisanim slovima zabeležio: gubici 1. čete 1. bataljo- na VIII pešadijskog puka. Poginuli: komandir, kapetan D. Vasić; 67 vojnika u prvom vodu, ceo prvi vod. Ranjeni: vodnik I voda (teško) i 24 (lako). To me je potreslo. I, setivši se trenutaka kad sam posmatrao onih 67 otresitih i ličnih seljaka iz Drmna, junački ulaze u borbu ja sam, pročitavši listu gubitaka, pustio suzu za hrabrim junacima i njihovim starešinom, ali se tako isto, divio njihovoj hrabrosti i njihovom požrtvovanju… Jedan konjički pot- poručnik.