Istorija manastira
Sačuvano je samo nekoliko predanja po kojima je manastir sagradio kralj Milutin. Prvo predanje da je ispod današnjeg manastira, u bregovima sa leve strane reke vadilo se nekada gvožđe. U dolini ispod manastira bila je nekada topionica, reka je pokretala mnoge vitlove i na njima čekiće za kovanje.Jednog dana dogodila se nesreća, usled kiša narasla je reka, poplavila je i porušila sve zgrade, tom prilikom izginulo je mnogo radnika koji su se tu zadesili. Vest o pogibiji doprla je do sam
og kralja Milutina, tako on dođe sa nekoliko vladika i mitropolita iz Ždrela Gornjačkog da vidi mesto nesreće. Kad vide sve ovo sažali se i zapovedi da se tu za spomen poginulim radnicima podigne manastir. Na pitanje majstora gde da sagrade manastir kralj im je odgovorio: "Ovde u ovoj dolini", iako su se majstori i vladike trudili da ga odvrate od te ideje kralj ostade pri svom ubeđenju da se tu zida manastir i da se nazove Vitovnica. Ovo je predanje koje se u narodu najviše pripoveda. Drugo predanje bila je pogibija velikog broja ljudi, što je tačno, ali ne u poplavi, već u borbi sa vojskom Drmana i Kudelina. Treće, da je u vreme građenja manastira sedište braničevske mitroploije bilo u Ždrelu gornjčkom.
Kralj Milutin mogao je da sagradi Vitovnicu u periodu između 1289. i 1291. godine, s velikim razlogom: da udari temelj svojoj državi u Braničevu, koje je dotle menjalo gospodare, čas Bugare, čas Ugre, čas Srbe. Posle 1291. god. Braničevo je pripadalo kralju Dragutinu, nakon toga počeli su sukobi između Milutina i Dragutina u trajanju od 10. godina. Nakon Dragutinove smrti 1315. godine. Milutin došao je u posed Braničeva, kada je opet bio u prilici da sagradi ovaj manastir, ako to nije učinio odmah nad tatarsko-bugarskim velikašima. Imao je za to šest godina, koje su zapravo bile i poslednje godine njegovog života. Umro je 1321. godine.
Na istočnoj strani od oltara podiže se ogromna kamena stena koja je iznad samog manastira. Predanje govori da je na njoj bila mala kapela, čiji ostaci postoje. U steni postoji pećina u kojoj su se povizivali monasi manastira Vitovnice.
Nakon ovih događaja manastir se spominje tek 1537. godine. U njemu su živela dva kaluđera, prihod im je iznosio 400 akči godišnje. Spadao je u srednje imućne manastire u Braničevu. To govori da je Vitovnica početkom turske vladavine bila potpuno napuštena, da su Turci uzeli njenu imovinu, i da se kasnije, kad su u manastir došli monasi, dosta se dugo i teško oporavljao.
Vest o manastiru stiže nam potom iz 1557. godine. kada je ovde okovano jevanđelje za manastir Uspenije presvete Bogorodice. Ovde je povezan i jedan psaltir 1661. godine. pri igumanu Visarionu, a pominje se i pečat manastira Vitovnice, koji je odnet u manastir Krušedol. Pečat je bio veličine talira, izliven od srebra, na kome je stajao ovaj natpis: "Sji pečat manastira Vitovnice hram uspenija presvete vladičice naše Bogorodice", koji je pritisnut na prepis gornjačke hrisovulje kneza Lazara iz 1703. godine. To na određeni način potvrđuje mišljenje da su kneževe i patrijarhove povelje izdate manastiru Gornjaku prepisane u prvoj polovini 18. veka.
U kolektivnom pamćenju naroda sačuvan je tuski napad na manastire Vitovnicu i Gornjak između 1750. i 1765. godine. Tada su oba manastira toliko postradala da su bili gotovo u ruševinama. Vitovnicu je posle tog vandalskog rušenja popravio Ilija Dobrilović, trgovac iz susednog sela Bistrice. Razmere te popravke, nažalost, nisu nam poznate, ali sudeći po težini oštećenja mora da su bile većeg obima.
Krajem tog veka, veće radove u manastiru pokrenuo je vojvoda Paulj Matejić iz susednog sela Melnice. On je sagradio prvu pripratu manastira, međutim ne znamo koje se to godine tačno desilo. Druga priprata čiji je sastavni deo toranj, sagrađena je zauzimanjem igumana Simeona. Zabeležena su kazivanja seljaka okolnih sela, da je manastir jedno vreme bio u ruševinama, oni su pamtili da je njihova stoka obitavala u manastiru. Kaluđeri su počeli s narodom da opravljaju manastir tek u Karađorđevo vreme. Manastir je tada bio veoma siromašan, nikakav starešina se nije mogao u njemu dugo zadržati.
Tek 1840. godine manastir počeo je da napreduje, a posebno između 1850. i 1860. godine, kada je mnoge crkve i manastire prevazišao. Konak za bratstvo bio je sazidan na severozapadnoj strani i to na dva sprata, dok je konak za narod bio načinjen od cigle južno od manastira i pružao se od same stene do kapije. Niže porte bila je štala za konje, a nedaleko odatle bila je te 1861. 
godine sagrađena škola, podignuta manastirskim troškom i zalaganjem igumana Hadži-Stefana. Narod je pomogao u građevinskom materijalu. Na brdu poviše manastira monasi su podigli lepe vinograde, koje je početkom dvadesetog veka video i pomenuo u svojoj knjizi "Mlava" - Ljubomir Jovanović. On je tom prilikom zabeležio da se lekovitim izvorima smatraju Priod na Urlaji i izvor Banja iz kojeg izvire istoimeni potok. U samom selu bili su manastirski dućan i manastirska mehana sa više odeljenja od tvrdog materijala. Vitovničkoj parohiji pripadala su sela: Melnica sa 251 kućom, Stamnica sa 200, Vitovnica sa 95 i Bistrica sa 114 kuća.