Malo podplaninsko selo Vitovnica traje i protiče vekovima sa svojim žiteljima, rekom Vitovnicom i manastirom Vitovnica. U saglasju i neugasivo, sjedinili su se ovde lepota prirode, odvažnost i marljivost ljudi i svetost manastira. Ne zna se ko je kome ime nadenuo. Najbliže istini je da je reka najstarija. Ona je davno izašla iz planine i krenula u svet kako bi se s Mlavom spojila i prema Dunavu nastavila. Planina se tu zaustavila, reka zemlju poravnala i malo prostora stvorila. Toliko koliko je potrebno da čovek dođe i tu se nastani.Svili su se tu Vitovničani uvereni da je priroda ovaj prostor baš njima namenila. Vešti da iskoriste ono što priroda daje uspeli su da se održe u svom staništu. Živi se od krečana u šumi, drveta, stoke na ispašama, vodenica na reci i berićeta koji sačuvaju od divljih svinja. Dobro razumeju Vitovničani vetar koji dolazi sa planinskih strana. Koji im preti zimom, snegom i zavejanim putevima.
Ali isto tako znaju da vetar s planine ume selo da rascveta i da ga mirisno i toplo pomiluje. Znaju i da će crkveno zvono blagdan da oglasi i u njima se pojaviti nova nada. Tokom vekova, u ovim klancima, carevi i kraljevi vodili su bitke i pobede beležili. U čast pobede nad Drmanom i Kudelinom, kralj srpski, Milutin, nedaleko od reke Vitovnice podiže manastir Vitovnicu. A legenda koju je zapisao i objavio Mladen Vladimirović kaže: „Drman i Kudelin su se spasavali bežeći na konjima. Stevan je gonio konja za njima. Na obližnjoj rečici Vitovnici, ispod dve stene, koje stoje jedna pored druge kao dva brata, Kudelina je sustigla Stevanova strela i oborila ga s konja. Ranjeni Tatarin je zaurlao od bola. Ali ga je brat Drman brzo bacio na svog konja i izgubio se u šipražju prema bugarskoj granici. Time je bitka bila završena.
Potom se kralj Milutin povukao u svoj Ras, pripojivši Braničevo Dragutinovoj državi. Otada je Braničevo opredeljeno srpskoj zemlji. Danas na obali rečice Vitovnica uz dve stene, Faci i Urlaja, koja je dobila ime po tome što je pod njom zaurlao ranjeni Kudelin, nalazi se manastir Vitovnica, najstariji manastir u Požarevačkom kraju. Po legendi, ovaj manastir je podigao kralj Milutin za spomen na bitku kojom je zadobijeno Braničevo i za okajanje greha za nevino posečenu lepu Tatarku, bez koje se bitka ne bi dobila”, naziv legende je„Lepa Tatarka”. Imala je Vitovnica svoju školu i učitelja. I to sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka. A onda zbog neodgovarajućih prostorija i malog broja dece, đaci krenuše u melničku školu. Od pripremnog, sa šest godina, pa do osmog razreda. Preko reke i brda do škole. Istina je, da je to nekoliko kilometara. Manje nego što je udaljenost mnogih melničkih zaseoka. Ali nije lako preći reku i brdo.
Kada sam, početkom šezdesetih godina radila u Melnici kao nastavnik, često sam, dok sam držala čas, kroz prozor posmatrala đake koji iz Vitovnice dolaze ili odlaze iz škole. Puteljkom preko livade, a onda nestanu u šumi. Iz Vitovnice dobro pamtim đake Nikoliće. Mislim da ih je bilo petoro. Tri sestre i dva brata. Svi lepi, bistri i odlični đaci. A onda, krajem šezdesetih godina, meštani sela odlučišeda izgrade dom kulture. Predstavnici sela, na čelu sa predsednikom Mesne zajednice Borom Nuculjevićem, došli su da o tome obaveste Kulturno – prosvetnu zajednicu opštine. Da zatraže podršku i pomoć. Kao predsednik zajednice, ideju sam prihvatila i obećala da izgradnju pomognemo koliko možemo.
Zajednički smo se dogovarali oko projekta. Gradnju smo poverili majstoru – zidaru Milanu Surgi iz Velikog Laola. Ovo spominjem, jer da nije bilo njegove tolerancije i upornosti u kritičnim trenucima, zgrada doma bi ostala zauvek nezavršena. I Kulturno – prosvetna zajednica je teško novac obezbeđivala i dnevnice majstorima isplaćivala. Najvažnije je da se istrajalo i selo dobilo dom kulture. Svečano otvaranje doma bilo je veličanstveno. Te sunčane jeseni 1971. godine u Vitovnici je bilo mnogo gostiju. Sve je zračilo. Čin svečanogotvaranja doma obavio je Vitomir Stanojević predsednik Skupštine Opštine. Televizija Beograd – Kulturna redakcija sa Ljubom Mlinom na čelu, snimala je i emitovala program svečanog otvaranja. Jedan deo snimka prikazan je na Kongresu kulturne akcije u Kragujevcu, oktobra meseca. Najmanje selo u opštini, koje nema školu,izgradilo dom kulture. Još jedan dokaz kulturnog napretka u Srbiji. Na svečanosti otvaranja doma, građani sela svečano mi uručiše foto – album kao znak priznanja za podršku i pomoć u izgradnji doma kulture. To napisaše i potpisaše. A ja u album stavih svoje porodične fotografije da sačuvaju priznanje. Hvala im!
Brvna,vodenice, bistru reku, šumovite planinske strane i lice manastira ulepšavaju zvuci frule. Vitovničani se frulom oglašavaju i dozivaju. Neki umeju frulu i da naprave. Da je poklone kao suvenir, prodaju na pijaci iliostave da s njom druguju, tuguju ili se vesele. Najbolje frule je pravio Vlada Jenić.Bio je pravi umetnik u ovom poslu. Naravno, umeo je i dasvira,virtuozno. Od njega sam dobila nekoliko frula. Jednu čuvam kao uspomenu i sećanje na divnog čoveka i njegovo selo. Drugu sam poklonila poznatoj gruzijskoj pesnikinji Medeji Tahidse, koja je sa Desankom Maksimović, početkom sedamdesetih godinaprošlog veka, boravila u Petrovcu. Drugu, sa torbom tkanom, poklonila sam predsedniku gradova Finske Oni Turtiainenu. Njega sam posredstvom Stevana Majstorovića, upoznala na jugoslovenskom savetovanju o kulturi. Razglednicom iz Helsinkija zahvalio se za poklone koje je dobio. Ko zna gde su sve stigle frule Vlade Jenića iz Vitovnice. I tako jedno selo može da se pamti.
Postoji još jedan čovek po kome mnogi pamte Vitovnicu. To je Vlada Filipović, kafedžija vitovnički. Za mene je to najbolja seoska kafana koju znam, a da se ne hvalim, znam ih mnoge u čitavoj Srbiji. To je više bila kafanica. Ali joj baš ništa nije nedostajalo. I to u bilo koje doba da dođete. Sve je u njoj bilo na svom mestu, čisto, smerno, toplo. Otmenost i ljubaznost njenog domaćina, vlasnika, posebno. Nisam mogla da dokučim da li je to prirodni dar ili naučeni. Izgleda da je bilo i jedno i drugo. Uz kafanu je bilo i celo domaćinstvo. Izgledu i usluzi doprinosili su i ostali ukućani. Njegov sin radio je u Mesnoj kancelariji, tako da smo, odlazeći često u Vitovnicu prilikom gradnje doma kulture, kod čika Vlade, kako smo ga zvali, mogli da se ugrejemo, gostoprimstvom založimo i posavetujemo. Bio je pametan, odmeren i dobronameran čovek i mnogo nam je značio. Verujem da ga pamte i svi oni koji su na putu za Trest ovde svraćali.
U ataru ovog sela je šumovita planina Trest. Prošarana livadama i bistrim potocima ona je prava oaza lepote i čistog vazduha. Sa Tresta se izvozi drvo za ogrev i građu. Mnogi na Trest odlaze u lov na divlje svinje i drugu divljač. Više od pola veka na Trestu, svakog leta, taboruju izviđači. Išlo se nekada i na Sabor Gorana koji se ovde održavao i na kome su učestvovali, u programu, na sceni u šumi, poznati estradni umetnici. Neki odlaze na planinarenje ili izlete. Verujem da bi, uz određena ulaganja u put, infrastrukturu i objekte, Trest mogao mnogo više da se koristi za lov, odmor i planinarenje. A svakog namernika na ovom putu dočekuje i ispraća manastir Vitovnica i bistra reka. Tačno na pola puta od Vitovnice do Tresta je stara trešnja. Niko ne može put da promaši.
U manastiru Vitovnica, svoje poslednje godine proveoje otac Tadej. Mnogi namernici i vernici dolazili su u manastir na poklonjenje i da od oca Tadeja pametnu i mudru reč čuju. Ili da sa njegovom Svetosti, ispod stare vinjage, sede i ćute. I sada mnogi u manastir dolaze. I pesnici mlavski dođu da pesmu izgovore i tako sa manastirom i vremenom zbore. U proleće 1971. godine, bila sam u Vitovnici sa slikarima Emilom Kostićem i Draganom Necićem. Oni su tu na domak manastira pravili skice za svoje slike. Dok sam stajala na poljani, ispred manastira, preko brvna je došao dečak, jedanaest, dvanaest godina, s oklevanjem prišao i stidljivo mi je dao buket poljskog cveća i otišao. Bilo je to prvo planinsko cveće, plave i ljubičaste boje. To je poklon koji nikada neću zaboraviti kao ni lik dečaka čije ime ne znam. Zapis o tome je pesma Susret, koja je štampana u mojoj zbirci Nebo nad ognjištem.
SUSRET
Taj buket mali
Od poljskog cveća
Uvek me seća
Na mesec april
Brvno na reci
Na boje cveta
Drhtaj ruke
I sjaj očiju
Na radost najveću koja se dala
Parafraziraću akademika Dragana Nedeljkovića, koji skoro izreče misao, da ne nestaju mali narodi zato što su mali, već zato što zaboravljaju. Zato sam, još više, uverena, da će Vitovnica trajati, jer nije zaboravljena. Od svojih meštana, Opštine, Narodnog muzeja iz Požarevca i posebno od Radeta M. Obradovića koji se prihvatio da napiše monografiju sela. Hvala mu što mi je pružio mogućnost da i ja nešto kažem o ovom selu i njegovim ljudima na osnovu svog iskustva i saznanja.
Zorka Knežević
Loading ...