Monaštvo
Prvi monah manastira Vitovnice čije ime je sačuvano u istorijskim izvorima bio je iguman Makarije. On se pominji 1557. godine. upravo u vreme obnavljanja Pećke patrijaršije. Tek početkom 17. veka odnosno 1619. godine, nailazimo na ime igumana Nićifora, zatim 1622. na ime igumana Ananija, zatim 1661. na ime igumana Visariona. Tog Visariona nalazimo 1691. godine u Sent-andreji na spisku imena ravaničkih kalužera, koji je sastavio daskal Stevan. Pored njegovog imena stoji naznaka da je sabrat manastira Bitovnice. To nije ništa neobično, ako znamo da je zajedno s velikim delom srpskog naroda izbeglo i mnogo monaha u vreme seobe pod Čarnojevićem.
Na samom početku 18. veka, tačnije 1703. godine javlja se kao iguman Vitovnice Visarion II. Njgovo ime bilo je izrezano na pečatu ovog manastira, kojim je potvrđen prepis povelje kneza Lazara date manastiru Gornjaku. Taj podatak je izuzetno značajan, posebno za Gornjak, jer govori kada je prepis obavljen. Između 1713. i 1735. godine pominje se iguman Danilo. On je učestvovao na crkveno-narodnom saboru u manastiru Rukumiji 1735. a zatim iste godine na crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima.
Sto godina kasnije u dokumentima nalazimo Konstantina Vujića, nastojatelja manastira Vitovnice. On, zajedno sa igumanom Gornjaka traži 1836. godine. pomoć od kneza Miloša za održavanje manastirskog imanja, jer je imovina bila velika, a broj monaha veoma mali. U manastru Vitovnica 1841. godine. došao je iguman Isaija( Stošić ), koji je na tom položaju ostao do
1844., da bi posle njega došao iguman Stefan ( Mihilović ), koji je ostao nekoliko godina. Sa njimu bratstvu bili su: Simeon Nikolić nastojatelj, inače i ranije monah vitovnički ( do 1857 ) i Kiril (Milošević ) 1851. godine. Kiril bio je jedini svetogorski monah koji je u 19. veku boravio u Vitovnici. Krajem 40-ih godina manstirom je upravljao kao nastojatelj iguman Simeon (Nikolić) on je rodom iz sela Maleševa kog Golupca, nedaleko od manastira Tumana. Govorio je kako je kao dete čuvao stoku na mestu Dunišu gde su se još videli temilji dvorova Miloša Obilića. OtacaSimeon završio je svoj život tragično, ubijen je od strane razbojnika.
Arhimandrit-Hadži-Stefan (Bojović) 1852-1864. U manastiru Vitovnica na mesto starešine manastira, zatiču Hadži-Stefana, Pančić i njegovi studenti 1863. godine. i o njemu ostavljaju veoma zanimljivo svedočanstvo. Kažu da je: "Dobri duhovnik Hadži-Stefan čovek vrlo darovit, vešt, iskusan, mnogo putovao po Srbiji i tuđem svetu, video mnogo koječega i boljeg i goreg nego u nas, zato zna do najmanje sitnice sve zle i dobre strane naroda našeg,kao retko ko, a još bolje nego oni što su na takvim mestima kao on. Njime se ponosi ceo predeo. Gde god treba živo ustalački raditi, a za opštu korist, tu je on bio prvi; u njegovoj nuriji nema rđava puta, ni rđavae ćuprije; on je načinio tu da put kuda je jedva ko pomislio da se može načiniti, a bez koga puta se nije moglo biti". Oni posebno ukazuju na vodovod koji je ovaj iguman načinio, dovodeći vodu sa Crnog izvora, posebno urađenim olucima sa prilične udaljenosti, preko stena i provalija, pred sam manastir. Inženjeri iz Beograda, poslati od Srpske vlade da prethodno ispitaju mogućnost za takav poduhvat savetovali su mu da odustane, dok su drugi pravili predračune na nekoliko 1000
dukata. "To se arhimandritu najposle dosadi pa se mahne indžinira, nego uzme stvar na svoj rizik, pa sazida kanao(vodovod) sa 150 dukata. Ovako ješto vredno videti". Prema pisanju licejaca arhimandrit je niže manastira podigao školu koju pohađa tredeset učenika. O ovom izuzetnom monahu ostavio je zapis i Josif Veselić,koji kaže da je Hadži-Stefan postavio onu mermernu ploču sa natpisom na jermenskom i srpskom jez
iku. On pritom pominje i krst, urađen od drveta što ga arhimandrit kupio na Svetoj Gori i dao da se uradi. Krst je bi optočen srebrom filigranski a zatim pozlaćen, zajedno sa skupocenim ukrasima oddragog kamena. Bio je težak 2 oke (oko 2,5 kg.). Na njemu su bila izrezana dvadesetdva godišnja praznika i ispisan natpis: "Sije čestnoe drevo prinese iz svetija atonskija gori igumen gornjački H. Stefan svojim iždiveniem ukrasi, priloži manastiru Gornjaku za večnij spomen 1861.".