Monastvo II
Hadži-Stefana( Bojovića ) pominje i Milan Đ. Milićević 1867. godine i kaže: "Koji je sada u manastiru Ravanici, a koji je najviše zaslužan za napredak manastira Vitovnice". Ovaj sjajni monah, možda najistaknutiji među monasima Braničeva u 19. veku, premešten je iz Vitovnice u Ravanicu krajem 1863. ili početkom 1864. godine. U Ravanicu je došao kada je njen starešina bio čuveni arhimandrit Dionisije ( Popović ), rodom iz Srema, koji se na Preobraženskoj skupštini 1861. godine energično zalagao da se bezuslovno prihvate zakonski predlozi upereni protiv bilo kakvog prisustva turske vlasti u Srbiji. Mnogo je doprineo poboljšanju narodnog života, a posebno unapređenju poljoprivrede u selima oko Ravanice. U takvoj sredini Hadži-Stefan brzo se snašao, a posle smrti arhimandrita Dionisija postao je starešina manastira Ravanice. Tamo je ostao do 1877. godine, a potom se vratio u Gornjak. Upokojio se kao starešina tog manastira 1888. godine i sahranjen je na manastriskom grolju. Prema nekim podacima Hadži-Stefan bio je pisar, a zamonašio se kada mu je žena umrla. Takođe neki izvori ukazuju da je iguman Stefan Mihailović i Hadži-Stefan Bojović isto lice.
Iguman Nikanor 1865-1867, iguman Josif 1868-1882. Bio je oko 14. godina starešina u Vitovnici. Počeo je kao jeromonah, a završio kao arhimandrit. Taj čin dobio je 1880. godine. S njim u bratstvu bili su jeromonasi: Makarije, Sava i Julijan ( 1870 ), Samuilo i Tihon ( 1871 ), Julijan (1875-1876), Hrisant (1876-1879), Viktor (1879), Isaija (1880-1883), Avrekija (1880), Melentije (1881-1882) i Sava (1881-1886).
Iguman Maksim (Đorđević) 1884-1888. Sa njim u manstirskom bratstvu bio je samo jeromonah Sava. Nakon 1888. godine iguman Maksim više se ne pominje, a 1889. godine dokumenta beleže samo jeromonaha Filimona. Godine 1889. manstiri u Beogradskoj eparhiji razvrstani su po značaju u tri grupe. Prvoj grupi pripadali su, kao carske lavre: Mnasija, Gornjak, Kalenić i Ravanica; drugoj grupi: Vitovnica, Tuman, Bogovađa, Petkovica, Rakovica, Čokešina, Tronoša i Jošanica. U trećoj grupi nije bio nijedan manstir iz Braničeva.
Iguman Metodije Milovanović (1894-1903). Sa njim su u bratstvu bili: Jeromonah Milutin (1898-1900) i Jeromonah Miron (1902).
Arhimandrit Sava (1903-1904). U bratstvu su tada bili još iguman Hadži-Jovan, jeromonah Agatangel i monah Đorđe.
Jeromonah Nikon, privremeni starešina, 1904-1909. Bratstvo su u to vreme uz oca Nikona sačinjavali: jeromonah Joanikije (1904-1906), iguman Simeon 1906, jeromonah Dositej (1907-1909).
Jeromonah Damaskin namesnik, 1910-1912. Za vreme njegove uprave u manstirskom bratsvu nije bilo nikoga više. Nakon dolaska igumana Isaije otac Damaskin ostao je u manstiru do 1913. godine.
Iguman Isaija Bogdanović (1912-1915). Kada su Nemci i Bugari okupirali Sr
biju 1915. godine odmah su krenuli da hapse sve viđenije Srbe i da ih šalju u logore po Bugarskoj, Mađarskoj i Austriji.Prema protojereju Mihailu Popoviću, u neprijateljske logore su ukupno poslata 552. srpska sveštenika i monaha. Među njima bio je i iguman Isaija. Znamo da je jedno vreme bio zatočen u logoru Eski-Džumaja u Bugarskoj. U tom logoru, među 83. sveštenika i monaha bio je jedan koji je uspeo da se spase masovnog pogubljenja. Bugarski vojnici uhvatli su 22.sveštenika u niškom kraju, doterali ih do klisure Jankova padina kod Bele Planke noću između 11. i 12. novembra 1915. godine i tu poubijali. Samo se on spasao, ali su ga opet pronašli i oterali u logor. Neprijatelji su zapravo, ubili 217. srpskih sveštenika i monaha dok ih je 115. umrlo po logorima. Nakon stradanja po raznim logorima, mesto starešine manastira Vitovnice ostalo je upražnjeno za vreme rata, tako da je za nastojatelja manstira postavljen paroh stamnički Vladimir Miletić.