Први српски устанак је подигнут као одговор српског народа на сечу српских кнезова 1804. године. Устанак је истовремено плануо у три српске нахије: Ваљевској, Пожаревачкој и Ћупријској. Карађорђе Петровић је послао писмену поруку Миленку Стојковићу, родом из Кличевца, Петру Теодоровићу Добрњцу из села Добрња, као и војводи Пауљу Матејићу, војводи из Доње Млаве, иначе родом из села Мелнице, коме је захвално потомство на крају XX века подигло у центру села велики споменик са његовом бистом, рад вајара Драгише Милошевића – Штаке.
Храбри Витовничани су занавек, на својим пољима, у забранама оставили своје кости за слободу. О току и крају самог устанка говоре многе историјске забелешке, а свакако да је устанак био почетак буна и ратова. Уст
анак је окончан 1813. године, јер су Турци имали далеко већу војску. Врховни вожд Србије Карађорђе Петровић, са својим устаницима напушта земљу и прелази у Земун, а Срби масовно беже на страну Аустрије. Турци поново улазе у Београд и за свог везира постављају Сулејман пашу, који се немилосрдно обрачунава са остатком Срба, мучи их, убија, силује жене, пали куће, ханове, руши цркве и претвара их у џамије. Имена учесника у првом српском устанку, из села Витовнице, налазе се записима и архивама, тако да се поуздано зна да су учествовали у свим тим збивањима, а усмена сведочења су се преносила од предака на потомке.