U verovanju naroda na ovim prostorima postoje jesenje zadušnice pred Mitrovdan i prolećne zadušnice pred Mesne Poklade. Ima i otvorene Zadušnice koje po kalendaru padaju pred Svetu Trojicu. Na zadušnice žene umese hleb, kolače, krstove i proju. Jela su posna, i to pasulj, krompir meljani, od voća jabuke i kruške, beli dulek, kuvano žito. Tog dana u velikim kotaricama se ponese sva ta hrana i žene odlaze na groblje. Tamo to sve rasprostu preko groba umrlog, okade, poljube i namenjuju zapale sveće za pokoj umrlih, grobove okite kao i krstove cvećem. Zatim se na poslužavnik stavi deo hrane i pruži ženi sa najbližeg groba, govoreći „Nek se vidi to i to nabrajajući ime umrlog, pred mojim svekrom ili svekrvom. Ova odgovara „Bog da prosti”. Postoji verovanje da na taj dan mrtvi izlaze iz svojih grobova i vide svoje najdraže. Verovanje ide i dalje, tako da se smatra da bi mrtvi bili u mraku, ako im se na taj dan ne upale sveće, za pokoj njihove duše.
Zadušna subota
Na dan Zadušne subote se sprema i namenjuje mrsno jelo: jaja, sir, pečena kokoška i gibanica. Tog dana se sve postavi na sto i poslužavnik i namenjuje se u pomen umrlih ukućana. Zatim se ruča. Tog dana žene se odmaraju, ne rade ništa u ruke. Taj dan biljke kreću, sade se voćke, a cveće sobno se presađuje, menja se zemlja.
Bele poklade
Na dan Bogojavljenja, žene odlaze po bogojavljensku vodu u manastir i tada su svečano obučene. Takva se voda čuva kao molitva do sledećeg Bogojavljenja. Ona služi kao lek za zubobolju, bolesti očiju, stomaka. Trudnice je piju kako bi se lako otvorile ko nebo na Bogojavljenje. Od jela se za Bogojavljenje kuvaju pihtije i služe se ukućani. Ova se voda od Bogojavljenja čuva kao dragocenost, jer se smatra čudotvornom.
Mladenci
Mladenci se praznuju 22. marta a posvećeni su uspomeni na stradanje svetih četrdeset Mučenika Sevastijskih, koji su za Hristovu veru postradali 320. godine. Svi ovi mučenici behu mladići, pa je naš narod taj dan uzeo kao praznik na koji mladi supružnici (mladenci) u svome domu primaju goste, a ovi im donose poklone i na taj način im pomažu na započetku njihovog braka i života u bračnoj zajednici. Mlade domaćice toga dana dočekuju goste u svojoj kući i pokazuju svoje umeće i spretnost domaćice. Ovde valja napomenuti da Mladenci uvek padaju uz post, jer Časni post počinje obično početkom ili sredinom marta, i zato svaka gozba koja se sprema ovog dana, mora biti posna, radi zdravlja i napretka dece mladih supružnika.
Svetih Četrdeset Mučenika u Sevastiji su bili vojnici u rimskoj vojsci (rodom iz Kapadokije) koji su verovali u Isusa Hrista. Kada je 
otpočelo gonjenje u vreme cara Licinija, oni su izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im je zapretio da će im oduzeti čast vojničku, na šta je jedan od njih – sveti Kandid odgovorio: „Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega“. Posle toga naredio je vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike. Ali kada su sluge bacali kamenje na hrišćane, kamenje se vraćalo i padalo na njih same. Jedan kamen po je vojvodi na lice i razbio mu zube. Mučitelji potom vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Bio je strašan mraz, i jezero se ledilo oko tela mučeničkih. Da bi muke bile jače, mučitelji zagrejaše i osvetliše kupatilo kraj jezera ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske. Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo.
Hrišćani veruju da je noću padla neobična svetlost s neba, koja je razgrejala vodu u jezeru i tela mučenika, a sa tom svetlošću se sa neba spustilo tridesetdevet venaca na glave njihove. To je video jedan stražar s obale, pa se svuče, ispovedi ime Isusa Hrista, i uđe u jezero, da bi se on udostojio onog četrdesetoga venca. I zaista, na njega siđe taj poslednji venac. Sutradan iznenadi se ceo grad kad vide mučenike žive. Tada sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu. Hrišćani takođe veruju da su se trećega dana javili mučenici mesnom episkopu Petru i pozvali ga da sakupi po vodi i izvadi mošti njihove. Izađe episkop po noći sa klirom svojim, i videše na vodi gde se svetle mošti mučeničke. I svaka kost koja je bila odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetlela se kao sveća. Pokupili su ih i česno sahranili. Mučenički su postradali 320. godine. Tragedija se je desila u manjem jezeru oko 55 km jugozapadno od današnjeg grada Mersina u Turskoj.
Srpska pravoslavna crkva slavi ih 9. marta po crkvenom, a 22. marta po gregorijanskom kalendaru.
Lazareva subota ili Vrbica
Slavi se na subotu uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek ulistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.
Cveti
Cveti je dan kada se obeležava Hristov ulazak u Jerusalim i pada uvek na nedelju, dan nakon Lazareve subote. Ustanovljen je u Jerusalimu krajem IV veka, za uspomenu na poslednji, carski i svečani ulazak Isusa Hrista u sveti grad Jerusalim.
Tog dana Hristos je sa učenicima ušao u Jerusalim, jer se je približavao jevrejski praznik Pasha. U narodu se pročulo, da dolazi Hristos i svi su ga hteli videti. Isus je u grad ušao jašući na magarcu, kojeg su opremili njegovi učenici. Narod je Hrista dočekao kao pravog vladara, prostirući ispred njega svoje haljine i grančice drveća i noseći u rukama palmove grančice. Ovim praznikom obeležava se poslednja nedelja pred početak Isusovog stradanja, smrti i vaskrsenja. Hristov ulazak u Jerusalim je česti motiv na freskama u pravoslavnim crkvama.
Veliki četvrtak
Pred praznik Pashe, u četvrtak, Hristos se sa učenicima vratio u Jerusalim gde je na Veliki Četvrtak bila Tajna večera. Isus je tada ustanovio Svetu Tajnu Pričešća uz reči: „Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje.“ i „Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga Zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova“ (Mat. 26:26-28). Ove se reči mogu čuti na svakoj Svetoj Liturgiji čiji je centralni deo Sveto Pričešće. Takođe je svojim učenicima oprao noge učeći ih tako sopstvenim primerom kako treba da služe jedni drugima. Zapovedio im je i da ljube jedni druge: „Da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim“ (Jov. 15:12), i otvoreno govorio o predstojećem Mu stradanju i svemu što ima da se zbije. Tu izgovara i Prvosvešteničku molitvu gde se moli za svoje učenike kao i za sve one koji zbog njihovih reči budu poverovali. Da ih Gospod Bog izbavi od zloga i da budu sa Njim gde je on i da gledaju Slavu njegovu (Jov. 17:24).
Te noći Hrista su se odrekla dva njegova učenika: Juda Iskariotski i Simon Petar. Hristos je pred svima rekao: „Zaista vam kažem; jedan od vas izdaće me“ (Mat.26:21). „A Juda izdajnik njegov odgovarajući reče: da nisam ja učitelju? Reče mu (Isus): Ti kaza“ (Mat. 26:25). „Reče mu Petar: Neću te se odreći makar morao i umrijeti s tobom“ (Mat. 26:35). (Valja napomenuti da je Juda još na Veliku Sredu otišao kod jevrejskih prvosveštenika i rekao: „Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati? A oni mu položiše trideset srebrenika“ (Mat. 26:15) čime je ustvari već dan pre izdao Isusa. Zbog sećanja na izdajstvo Gospoda sredom se posti).
Potom Isus odlazi u Getsimanski vrt, gde se znajući za sva stradanja koja Mu predstoje moli Ocu svome: „Ava, Oče, sve je moguće tebi; pronesi ovu čašu mimo mene; ali opet ne kako ja hoću nego kako ti“ (Mar.14:36). Juda je znao za pomenuti vrt, jer se Isus tu često okupljao sa svojim učenicima, i tu je došao sa slugama prvosveštenika i fariseja. Isusa im je pokazao Celivajući Ga jer im beše rekao: „Koga poljubim, taj je“ (Luka 22:47), Isus ga je upitao „Judo, zar cjelivom izdaješ Sina Čovječijega?“(Luka 22:48). Juda nije ništa odgovorio. Tako su Isusa odveli pred prvosveštenika da mu sudi.
Te noći, učenici su bili kao stado bez pastira, izgubljeni i očajni. Tada je Petar, koji je beskrajno voleo Hrista, poklekao i tri puta Ga se od večeri do zore odrekao. Pitali su ga da li je on jedan od učenika i da li je bio sa Isusom, Petar je odgovorio da ne zna ko je on i da ga ne poznaje. Kad je treći put izustio da nije, zapevao je petao. Petar se tada setio reči Isusovih da će ga se i on tri puta odreći pre nego što zapeva petao. Petar je shvatio koliki je njegov pad, pokajao se iz dubine duše i plakao je gorkim, čemernim suzama, moleći oproštaj.
Juda pak je shvatio da je to što je uradio užasno. Došao je u hram i bacio novac, rekavši da je izdao krv nevinu, ali njegovo okorelo srce nije bilo spremno na pokajanje, on nije mogao da se pokaje i moli za oproštaj, zato se u očajanju obesio i tako je dodao sebi i neoprostivi greh samoubistva. I tako je za razliku od Petra (koji je postao jednim od najvećih apostola) nazvan sinom pogibli. Prvosveštenici nisu hteli u blagajnu hrama da stave novac koji je Juda bacio, zato što je to novac za krv. Za taj novac je kupljena njiva da bude mesto na kojem će se sahranjivati stranci. Njivu su prozvali «Krvna njiva», zato što je za krvavi novac kupljena. Zora sledećeg dana nije najavljivala ništa dobro, bio je to dan Hristovog konačnog stradanja i najvećih muka, Veliki petak.
Veliki petak
U noći između Velikog četvrtka i Velikog petka, Hrista su mučili i bičevali. Pontije Pilat je predao Isusa Judejima, rekavši da ne može da ga osudi, jer nije našao nikakve krivice, i da je taj čovek nevin. Judeji su uvideli da mogu samo da muče Isusa, ali ne mogu da Ga osude, pa su rekli Pilatu da se Isus ustvari buni protiv imperatora, jer sebe proglašava carem, a za takav greh Rimljani moraju da kazne počinioca. Kako je to bilo uoči Pashe, najvećeg judejskog praznika, običaj je nalagao da se jedan zatvoreik pusti na slobodu. Pilat je pitao narod koga da oslobodi: Isusa Hrista ili Varavu, razbojnika, koji je ubio nekoliko rimskih vojnika. Svetina, nahuškana od fariseja, tražila je Varavu. Pilat je pitao šta da uradi s Isusom, a svetina je urlala: „Raspni ga! Raspni ga!“ Hristu su stavili trnov venac na glavu, a na pleća navalili teški krst i poveli putem koji i danas, dve hiljade godina kasnije, nosi ime Ulica bola. Pljuvali su ga i dobacivali pogrdne reči. Našao se tu i jedan dobar čovek, Simon iz Kirineje, koji se sažalio i pomogao Gospodu da nosli Krst Stradanja. Na brdu Golgota su postavili tri krsta, na koja su razapeli Hrista i dvojicu razbojnika. Hristov krst je bio u sredini.
I posle svih pretrpljenih muka i poniženja, Hristos je molio svog Oca Nebeskog da oprosti ljudima, jer ne znaju šta čine. Kad je, oko tri sata po podne (po našem računanju vremena), Svoj duh predao Ocu, sva priroda, Božja tvorevina, pobunila se protiv nepravde i zločina: pomračilo se sunce, otvarali se grobovi, zatresla se zemlja. Zavesa u hramu se rascepila odozgo do dole. Kamenje se, uz strašan prasak, raspadalo. Stene su pucale. Tako su se obistinile Hristove reči da će i mrtvo kamenje svedočiti Živoga Boga. Kapetan koji je stražario kod krsta, rekao je da je taj Čovek zaista bio pravednik, a okupljeni narod obuzeo je neizrecivi užas. Pored Krsta je ostala Bogorodica sa apostolom Jovanom, Marijom Magdalinom i još nekim ženama. Nema i skamenjena od bola, gledala je Bogorodica beživotno telo svoga Sina i Boga. Josif iz Arimateje je otišao Pilatu i izmolio da sa krsta skine Hristovo telo i sahrani ga. Pilat je, zato što je sutra subota (kada se ništa ne radi), a da telo ne bi stajalo na krstu tri dana, dozvolio da Ga skinu sa krsta. Hristovo telo su obavili platnom i odneli u novu grobnicu, koju je Josif bio pripremio za sebe. Grob je bio uklesan u steni. Kad su položili Hristovo telo, na ulaz su navalili ogroman kamen. Rimljani su postavili straže unaokolo, plašeći se da hrišćani ne uzmu telo.
U vreme kada je Hristos predao duh Svoj Ocu, u svim pravoslavnim hramovima se iznosi Plaštanica. To je platno na kojem je prikazano Hristovo polaganje u grob. Plaštanica se postavlja ispred oltara, na posebno ukrašen odar, koji predstavlja grob Hristov. Vernici u najvećem redu i sa dubokim poštovanjem, prilaze Plaštanici i celivaju je. Na Veliki petak se strgo posti (hrana se sprema na vodi), zato što sve misli i molitve treba da budu upućene Gospodu i podsećanju da je On Sebe prineo na žrtvu, iz ljubavi prema svima nama.
Loading ...