Sećanja Zorke Knežević
Malo podplaninsko selo Vitovnica traje i protiče vekovima sa svojim žiteljima, rekom Vitovnicom i manastirom Vitovnica. U saglasju i neugasivo, sjedinili su se ovde lepota prirode, odvažnost i marljivost ljudi i svetost manastira. Ne zna se ko je kome ime nadenuo. Najbliže istini je da je reka najstarija. Ona je davno izašla iz planine i krenula u svet kako bi se s Mlavom spojila i prema Dunavu nastavila. Planina se tu zaustavila, reka zemlju poravnala i malo prostora stvorila. Toliko koliko je potrebno da čovek dođe i tu se nastani.Svili su se tu Vitovničani uvereni da je priroda ovaj prostor baš njima na
menila. Vešti da iskoriste ono što priroda daje uspeli su da se održe u svom staništu. Živi se od krečana u šumi, drveta, stoke na ispašama, vodenica na reci i berićeta koji sačuvaju od divljih svinja. Dobro razumeju Vitovničani vetar koji dolazi sa planinskih strana. Koji im preti zimom, snegom i zavejanim putevima. Ali isto tako znaju da vetar s planine ume selo da rascveta i da ga mirisno i toplo pomiluje. Znaju i da će crkveno zvono blagdan da oglasi i u njima se pojaviti nova nada. Tokom vekova, u ovim klancima, carevi i kraljevi vodili su bitke i 
pobede beležili. U čast pobede nad Drmanom i Kudelinom, kralj srpski, Milutin, nedaleko od reke Vitovnice podiže manastir Vitovnicu. A legenda koju je zapisao i objavio Mladen Vladimirović kaže: „Drman i Kudelin su se spasavali bežeći na konjima. Stevan je gonio konja za njima. Na obližnjoj rečici Vitovnici, ispod dve stene, koje stoje jedna pored druge kao dva brata, Kudelina je sustigla Stevanova strela i oborila ga s konja. Ranjeni Tatarin je zaurlao od bola. Ali ga je brat Drman brzo bacio na svog konja i izgubio se u šipražju prema bugarskoj granici. Time je bitka bila završena. Potom se kralj Milutin povukao u svoj Ras, pripojivši Braničevo Dragutinovoj državi. Otada je Braničevo opredeljeno srpskoj zemlji. Danas na obali rečice Vitovnica uz dve stene, Faci i Urlaja, koja je dobila ime po tome što je pod 
njom zaurlao ranjeni Kudelin, nalazi se manastir Vitovnica, najstariji manastir u Požarevačkom kraju. Po legendi, ovaj manastir je podigao kralj Milutin za spomen na bitku kojom je zadobijeno Braničevo i za okajanje greha za nevino posečenu lepu Tatarku, bez koje se bitka ne bi dobila”, naziv legende je„Lepa Tatarka”. Imala je Vitovnica svoju školu i učitelja. I to sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka. A onda zbog neodgovarajućih prostorija i malog broja dece, đaci krenuše u melničku školu. Od pripremnog, sa šest godina, pa do osmog razreda. Preko reke i brda do škole. Istina je, da je to nekoliko kilometara. Manje nego što je udaljenost mnogih melničkih zaseoka. Ali nije lako preći reku i brdo.
Kada sam, početkom šezdesetih godina radila u Melnici kao nastavnik, često sam, dok sam držala čas, kroz prozor posmatrala đake koji iz Vitovnice dolaze ili odlaze iz škole. Puteljkom preko livade, a onda nestanu u šumi. Iz Vitovnice dobro pamtim đake Nikoliće. Mislim da ih je bilo petoro. Tri sestre i dva brata. Svi lepi, bistri i odlični đaci. A onda, krajem šezdesetih godina, meštani sela odlučišeda izgrade dom kulture. Predstavnici sela, na čelu sa predsednikom Mesne zajednice Borom Nuculjevićem, došli su da o tome obaveste Kulturno – prosvetnu zajednicu opštine. Da zatraže podršku i pomoć. Kao predsednik zajednice, ideju sam prihvatila i obećala da izgradnju pomognemo koliko možemo. Zajednički smo se dogovarali oko projekta. Gradnju smo poverili majstoru – zidaru 
Milanu Surgi iz Velikog Laola. Ovo spominjem, jer da nije bilo njegove tolerancije i upornosti u kritičnim trenucima, zgrada doma bi ostala zauvek nezavršena. I Kulturno – prosvetna zajednica je teško novac obezbeđivala i dnevnice majstorima isplaćivala. Najvažnije je da se istrajalo i selo dobilo dom kulture. Svečano otvaranje doma bilo je veličanstveno. Te sunčane jeseni 1971. godine u Vitovnici je bilo mnogo gostiju. Sve je zračilo. Čin svečanogotvaranja doma obavio je Vitomir Stanojević predsednik Skupštine Opštine. Televizij
a Beograd – Kulturna redakcija sa Ljubom Mlinom na čelu, snimala je i emitovala program svečanog otvaranja. Jedan deo snimka prikazan je na Kongresu kulturne akcije u Kragujevcu, oktobra meseca. Najmanje selo u opštini, koje nema školu,izgradilo dom kulture. Još jedan dokaz kulturnog napretka u Srbiji. Na svečanosti otvaranja doma, građani sela svečano mi uručiše foto – album kao znak priznanja za podršku i pomoć u izgradnji doma kulture. To napisaše i potpisaše. A ja u album stavih svoje porodične fotografije da sačuvaju priznanje. Hvala im!