Milivoje Štrbulović o svom bratu
- Ocu Tadeju -
Rođeno ime mu je Štrbuljević Toma, rođen je kao prvo dete 19.10.1914. godine, od oca Obrada i majke Petrije u zemljoradničkoj porodici, selo Vitovnica, opština Petrovac na Mlavi. Rođen je kao nedonošče na vašaru, sveti Toma u Petrovcu. Majka Petrija i baba Marica bile su na vašaru i tu je majci pozlilo, odma su otišle kod prijatelja u Petrovcu i tu se majka porodi. Dete je bilo i nisu verovali da će da preživi i zato su odmah zvali popa da ga krsti, jer navodno ne valja dete da umre nekršteno. Pop je došao i krstio dete, a kum je bio domaćin i dao mu ime TOMA. Posle krštenja dete je progledalo i svi su bili sretni što će dete da preživi. Odrastao je u selu pored majke i babe jer je otac kao borac prvog svetskog rata pao u nemačko zarobljeništvo. U selu je završio osnovnu školu, ali pošto bio mali i slabunjav i nije za teške poljoprivredne poslove, otac ga dao na abadžijski – krojački zanat u Petrovcu, 
gde je proveo tri godine. Posle toga se zaposlio u Beogradu i tu je radio oko 6 – 7 godina. Međutim tuserazboleo na plućima i ležao u bolnici na Bežanijskoj kosi. Međutim on je uvideo da oni ne mogu da leče jer u tovreme nije bilo lekova za pluća i zato je tražio da ga puste iz bolnice. Lekari su mu rekli da on ne može da živi bez njih, a on je pitao koliko ja mogu da živim bez vas, oni mu rekli najviše 4- 5 godina, on je onda reko dosta mi je pustite me. Kad je napustio bolnicu otišao pravo u manastir u Miljkov manastir pored Morave i nikom nije hteo da se javi, nikome. Tu su bili većinom ruski sveštenici koji su mu pomogli da ozdravi.
Kad je ozdravio hteo je da se zamonaši, ali zato mu treba od oca blagoslov i zato se javio ocu u selo. Otac čim je čuo za njega odmah ga doveo kući u selo i nije hteo da mu da blagoslov. Međutim, odmah su došli sveštenici iz Miljkovog manastira i iz manastira Vitovnice i zamolili oca da mu da blagoslov da se zamonaši, otac je popustio i dao mu blagoslov i tako se on zamonašio. Posle toga on je bio u više manastira a ja znam kad je bio u manastiru Rakovica, tamo je učio živopisnu – slikarsku školu.
1938. godine patrijarh ga premešta u Pećku patrijaršiju, tu je bio sve do 1941 kad je počeo rat morao je da napusti manastir jer je neki šiptar koji im je garantovao bezbednost nije više mogao da im garantuje a navodno Tadeju čak prete. Zato je on morao da napusti Pećku patrijaršiju i došo kod oca u selo sa namerom da se smesti tu u manastir Vitovnicu. Međutim, u manastiru starešina je bio četnički komandant neki Maldarije i četnici, tako da umesto da moga brata prime u manastir, oni ga uhapse i predaju u Petrovcu Nemcima, navodno on je ruski agent. Međutim, moj otac je znao dobro nemački i otišao u Petrovac, objasnio nemcima o čemu se radi i tako ga izvukao iz zatvora. Posle toga čuo sam da je bio u manastir Gornjak a gde je sve bio za vreme rata ne znam jer on nije voleo da priča i da piše svoju biografiju.
Posle rata patrijarh, čini mi se Varnava vratio je Tadeja u Pećku patrijaršiju i postavio ga za starešinu ali pošto su sve zgrade bile uništene on morao da počne sa obnovom. Pored priloga od vernika on je poslao monahe po manastirima da skupljaju priloge, da li je bilo nekih donacija ja ne znam, samo znam da je on uspeo sve to da obnovi. Kad sve završio i obnovio došla je delegacija iz Beograda da to vidi. Delegaciju je predvodio stari Petar Stambolić, pošto su sve pregledali i videli svi su zahvalili i čestitali, a naročito Stambolić, ali na kraju Stambolić ga pitao, dobro oče Tadeju a zašto ste vi glasali protiv patrijarha Germana jer su sve starešine manastira su morali da glasaju za starog ili novog patrijarha. Tadej je bio iznenađen i pitao, odakle vam ta ideja kad glasanje bilo tajno, a on je odgovorio, prijavili su vas sveštenici iz manastira Dečana kod Germana. I zato ga German celo vreme ignorisao.Posle izvesnog vremena patrijarh German premešta Tadeja u manastir Hilandar u Grčkoj.
Moj brat je poznavao Hilandar, jeron je voleo da obiđe sve pravoslavnesvetinje širom sveta, tako je bio više puta na Hristov grob, u Rumuniju, u Rusiju, a bio je i u Engleskoj i odande je najviše para dobio za gradnju. U Hilandaru bio je oko šest meseci, jer nije mogao da podnese tu klimu kaoplućni bolesniki zato je zamolio Grka da mu dozvole da se vrati u 
Srbiju. Povratkom iz Hilandara došao je u Braničevsku i Podunavsku eparhijupošto je poznavao vladiku iz Požarevca ipošto je imao godine starosti zamolio je vladiku da muslužbu na parohiju kako bi zaradio para da doplati za penziju. Vladika ga razumeo i dobio je parohiju u Kostolcu, Vlaškom Dolu i tu je radio oko dve godine, čim je zaradio pare i uplatio za penziju vratio se ponovo u manastir. Bio je u Tumanu, Gornjaku, Pokajnici ali najviše u manastiru Vitovnici u njegovom rodnom mestu.
S obzirom da je Tadej pored duhovnosti bio i veliki graditelj vladika ga premeštao gde god je trebalo nešto da se gradi, tako je u Gornjaku izgradio betonski most preko Mlave i neke zgrade, ali najviše gradio u manastiru Vitovnici jer ovaj manastir je 1942. godine zapaljen od strane Nemaca tako da su sve zgrade izgorele do temelja, zbog onih četnika koji su tu boravili, isti oni što su hapsili moga brata. Oni se negde sukobili sa Nemcima i Nemci zbog toga su zapalili i opljačkali sve zgrade manastira.
Otac Tadej je prvo popravio upravnu zgradu koja je zidana od kamena i najmanje je bila oštećena, zatim ekonomsku zgradu za stoku i alat, posle je sazidao zgradu za radnike i goste koji dolaze koja je dole imala veliku trpezariju i kuhinju, a gore sobe za spavanje. Posle toga sazidao je jednu palatu sa jedanaest soba, veliku trpezariju, kuhinju i ostale prostorije i sazidao je još jednu zgradu za monahe sa sobama, trpezarijom i kuhinjom namenjena za monaštvo.
On je bio veliki DUHOVNIK, to mu je priznao patrijarh Pavle kada su nastupili zajedno na BK televiziji, jer se oni znaju još sa Kosova gde su bili na službi. Kod njega je narod dolazio iz cele zemlje i čak i iz inostranstva. Kad su slave tu su dolazili autobusi iz svih krajeva. Svud je narod dolazio. On parama koje je dobijao od naroda i vernika sve ove zgrade podigao, on je dobijao pare i iz inostranstva. Ja sam ga jednom prilikom vozio iz Smedereva u Vitovnicu i svratili smo u Požarevac kod vladike da on uzme penziju, on je pored penzije dobio još četiri koverta sa devizama iz inostranstva, tako da je vladika delimično znao njegove prihode sem onih koje je lično primao.
Na kraju on je spremio pare da uvede parno grejanje u tim zgradama ali mu te pare uzeo neko. I na kraju pošto nisu mogli da ga odvoje od naroda prozvali ga VRAČEM i izolovali ga od naroda u Bačku Palanku kod nekog Grubora u privatnoj kući, koji nije dozvoljavao vernicima da ga posete, tako da je tamo i umro 13.4.2003. godine. Sahranjen je u manastiru Vitovnica u njegovom rodnom selu.
Ovu kratku biografiju o mom bratu napisao sam na osnovu onoga što sam lično znao o njemu jer on nije voleo da priča o sebi i da piše sam svoju biografiju.
Izvinjavam se za greške koje sam učinio prilikom pisanja.