Žitije starca Tadeja IV
Otac Isakije je zajedno sa arhimandritom Amvrosijem bio iskušenik u optinskoj pustinji kod starca Amvrosija Optinskog. Optinska pustinja bila je duhovni rasadnik iz koje su mladice presađene po celoj Rusiji. Duhovnici koji su stastali u njoj bili su čuveni po svome životu
i poukama koje sudavali svojoj duhovnoj deci.Optinaje nastala kada je poznati duhovnik Pajsije Veličkovski sa svojim učenicima prešao iz Svete Gore u Moldaviju iosnovao manastire sa svetogorskim načinom života. Tada su Nemci hteli tamo da obrazuju uniji. Pod pritiskom i sa željom za očuvanje duhovnog života, učenici starca Pajsija otišli su u Optinsku pustinju i tamo nastavili svoje duhovno usavršavanje. Tako su iz Optinske pustinje stvorili rasadnik duhovnosti.
Kada smo otac Antonije i ja uvideli da se bratstvo polako raspada i da se gasi duhovni život u manastiru Miljkovo, odlučili smo da odemo u manastir Gornjak, gde je starešina bio otac Serafim, takođe Rus, iz Poljske. On je došao da studira teologiju u našu zemlju i tu se zamonašio u manastiru Gornjak. Kad je završio Teološki fakultet postao jei starešina, i on je mene zamonašio u Gornjaku. Nakon dve godine predložio me je za rukopoloženje, a posle rukopoloženja me na zahtev patrijarha Varnave poslao u manastirRakovicu 
u ikonografsku školu. Tamo sam zatekao oca Nauma, koji je zajedno samnom bio u manastiru Miljkovo, koji me je upisao u ikonografsku školu. On je otišao iz manastira Miljkovo u manastir Manasiju i otuda ga je vladika Venijamin, takođe na zahtev patrijaha Varnave, poslao u manastir Rakovicu. Baš u to vreme su konkordati otrovali patrijarha Varnavu. Nasledio ga je patrijarh Gavrilo, koji nije imao razumevanja za ikonografsku školu u manastiru Rakovica, pa se ona ubrzo ugasila.
Sve do početka Drugog svetskog rata monaški život sam provodio kao namesnik Pećke patrijaršije. Moram da kažem da je za mene kao monaha najdraže mesto manastir, jer tu mogu da se u potpunosti predam isahizmu, tihovanju, a to znači da sve svoje vreme posvetim Bogu i na taj način najbrže dođem do blagodati. No isto tako jedna odj najvećih vrlina u postizanju smirenoumlja je van svake sumnje poslušnost. Mi moramo da prihvatimo svako mesto koje nam odrede naši pretpostavljeni. Pećka patrijaršija je tražila tada jednog jeromonaha za potrebe služenja. Mene je kao najmlađeg jeromonaha iz Rakovice patrijarh
Gavrilo premestio u Pećku patrijaršiju. Tu me zatekao rat. Nas četvorica Srba smo se vratili u Beograd, a starešina, koji je bio Crnogorac, pokupivši manastirski novac pođe za Crno Goru. U mestu Rugovu ga uhvatiše Šiptari i opljačkaše. Posle ga vrate natrag u Pećku patrijaršiju, a odtle ga oteraju u Albaniju, gde je i poginuo. U Patrijašiji je ostao jedan stari monah, otac Polihronije, Rus, Valaamac. K njemu je došao nešto kasnije, kada se raspala Jugoslavija, jedan stariji jeromonah, otac Jelisej koji je bio na parohiji, rodom iz Peći a klirik Prizrenske eparhije.
U Beogradu me je uhapsila specijalna policija i odvela u zatvor, gde su već bili patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj Žički. Mene su optužili da sam jedan od organizatora bune protiv okupatora, što je povlačilo za sobom tešku kaznu. Međutim, od jednog mladog srpskog rodoljuba koji je radio u policiji saznao sam da bih uskoro trebao biti pušten iz zatvora. To se i desilo. Menesu pustili i ja sam nekako uspeo da se prebacim nekako do manastira Vitovnice. Tu me posle nekoliko dana pozvao komandant mesta i zatražio da se kao svešteno lice stavim na raspolaganje komandi. Ja sam to odbio i odgovorio da ne mogu ništa da uradim ako nemam naređenje od vladike.