Žitije starca Tadeja VI
Nakon što sam se vratio iz Beograda, od mitropolita Josifa, kod vladike Venijamina, molio sam vladiku da me više ne šalje nikuda iz Braničevske eparhije. Tražio sam da me pošalje u manastir Gornjak, gde sam primio manaški postrig, da tamo nađem svoj mir i duhovnu radost. Vladika je ispunio moju molbu i ja sam postao sabrat manastira Gornjak. Ali, kada je vladici stigao akt odpatrijarha Gavrila, on mi je preko arhijerejskog namesnika odmah poslao poruku u Gornjak da se hitno javim u eparhijski dvor. Ja sam u to vreme opsluživao Bliznačku parohiju. Stanovao sam u Sigi i po 
nekoliko meseci nisam dolazio u manastir pošto je put dosta dalek. Za božić sam odlučio da dođem da služim u manastiru, jer nikoga neće biti u Bliznačkoj Crkvi. Kada sam došao, predali su mi vladičinu porukui ja sam se odmah uputio za Požarevac. Kada sam stigao u eparhijski dvor u Požarevcu, vladika Venijemin mi kaže: "Što te nema tako dugo? Patrijarh je već dva puta pitao za tebe. Gde si?". Ja rekoh: "Pa bio sam na parohiji i nisam znao za Vašu poruku do jučer. A i zamolio samVas da me više ne otpuštate iz Braničevske eparhije". A vladika Venijamin kaže: "Neću ja da se zamerim Patrijarhu zbog tebe". Otkuca mi kanonski otpust i reče: "Evo tebi kanonski otpust za Beogradsku eparhiju, ja ću još danas da izvestim Patrijarha da sam ti naredio da mu se javiš, ti nisi više klirik Braničevske eparhije, pa radi štahoćeš".
Kada sam došao u Beograd kod patrijarha, on me p0šalje u Pećku patrijaršiju i postavi me tamo za starešinu. Mnogo sam se tamo namučio. Oni komunisti o kojima sam govorio mnogo su mi zadavali briga i problema. Gde god su mogli da otežaju situaciju svojski su se trudili. Ali, hvala Bogu, sve sam nekako uz Božju pomoć prevazišao i posle dvadeset godina službe u Beogradskoj eparhiji 1955. godine ponovo sam se vratio u Braničevsku u kojoj sam sada, evo već 48.godina. Prođoše godine brzo... A lekari kazali da ću samo pet godina živeti. Godine 1937. čekao sam kraj. Ali eto Bog je produžio... I tako teče moj život.
Kada sam kao iskušenik došao u manastir Miljkovo, dali su mi brojanicu i naučili me kako da se molim. I kakko su mi pokazali, ja sam tako i radio. Potpuno sam se prepustio Isusovoj molitvi. Mislio sam, imam još samo pet godina života, hajde da ih ne potrošim uludo, hajde da nađem svoj put do Boga. Iza kratko vreme, baš radi te moje potpune predanosti volji Božijoj i iskrene čežnje za Bogom, obasjala me Božanska blagodat, koji je u mojoj duši stvorila neku neopisivu radost i mir. Slušam srce i unutra čujem:
"Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog".
Pokušavam da se setim nekih stvari i događaja iz prošlosti, ali ne mogu, sve misli počivaju u nekom neopisivom miru, a u čitavom mom biću vlada neka neopisiva radost i čežnja za Bogom. To je stanje anđela i svetih, stanje potpune blagodati. Samo oni koji su dobili besplatnu blagodat mogu da razumeju stanje anđela i svetih, koji rukovođeni Duhom Svetim.
Mislio sam da svi monasi, sveštenici i episkopi imaju besplatnu blagodat. Kad ono, čoveče, toliko godina do sada sam proveo sa kaluđerima i sveštenicima a sreo sam samo jednog kaluđera na kojem se primećivala besplatna blagodat. Samo jednog kaluđera!
Kod mirskih ljudi koji žive sa porodicama sreo sam mnogo više pojedinaca na kojima počiva besplatna blagodat. Dolazio je kod mene ovde jedan Bosanac iz Banja Luke koji živi u svetu i upražnjava Isusovu molitvu. On ima jednog svog školskog druga koji je porodičan čovek, ima decu, zaposlen je. Taj njegov prijatelj nije bio baš nešto pobožan, ali je bio dobričina, dobra duša. Jednog dana oni tako pričaju i ovaj predloži: "Što se ti ne bi bavio Isusovom molitvom?". Prijatelj ga začuđeno pogleda i odgovori: "Bih, ali ne znam kako". Ja ću te naučiti - reče ovaj prvi. Ovaj ga pouči i dade mu brojanicu. Za kratko vreme taj njegov drug zadobio je besplatnu blagodat i preobrazio svoju ličnost i porodicu.A ovaj toliko upražnjava Isusovu molitvu, pa ništa... Posle nekog vremena taj čovek dođe ovde kod mene i priča mi: "Ne zanm, oče, neka me radost obasjala i neopisivi mir. Stalno čujem u srcu: "Gospode Isuse Hriste Sine 
Božiji, pomiluj me grešnoga". Znam kakav sam bio, šta sam sve mislio, sadaviše ništa od toga nemau mojoj glavi. Imao samgrešne misli prema ženskom svetu, znao sam se naljutiti i za najmanju sitnicu, a sada, ne znam ne mogu da se naljutim. Ne mogu ni da pomislim ono što nijedobro, i kadahoću ne mogu. Ne znam št se to desilo samnom. Samo se radujem, učitavom mome biću vlada neka neopisiva radost i mir". Dobio si besplatnu blagodat, kažem mu, i imaćeš je sve dotle dok misao svoju ne vižeš za neku ovosvetsku brigu. A ako tu učiniš, najpre više nećeš čuti molitvu u srcu, a posle ćeš postepeno izgubiti mir i radost iz duše. Tada će opet da te muče teške misli ovoga sveta kojim vladaju demonske sile. Ako hoćeš da sačuvaš tu besplatnu blagodat, treba da se stalno moliš Bogu da bi molitvom odbio teške i turobne misle od svoga uma i tako sačuvao taj mir i radost koje sada osećaš.