Витовница
Село В
итовница је старо средњовековно насеље. Помиње се у угарским повељама из 1390. године као градић – утврђење(castrum Vytinche). У Браничевском тефтеру из 1467. године нема посебно уписаног села. Међутим, у опису Али-беговог читлука (поседа) помиње се село Вителница на локацији данашњег села. Такође се на географској карти Браничева налази село Вителница. Каснији извори из 1557. 1661. и 1718. године помињу само манастир. Поред манастира се 1733. године помиње и село-прњавор од 30. кућа. Витовница је крајем XIX века бројала око 120 кућа. Старо село некада се налазило на брду
Смрдан (које се налази јужно од реке Витовнице и простире ка Стамници). По предањима старо село налaзило се на месту које данас носи име „Турски поток“. Једно време су житељи Витовнице живели на подручју Стрњака и Урлаје, кријући се од Турака. Старо гробље налазило се на брду изнад Урлаје на месту које се назива Појењ. Витовница се налази на североистоку од вароши Петровац на Млави. Налази са десне стране пута Петровац-Кучево, скретање за Витовницу. Само село смештено је на левој обали реке Витовнице, у подножју висова Велики Врањ. Дуж целог села пролази локални пут за Петровац, а сама река Витовница дели село. На левој обали реке налази се већи број кућа, а на десној обали остаје мањи број кућа и сеоско гробље.>>>
Maнастир
Манастир Витовница смештен је у близини реке Витовнице (по чему је највероватније добио назив). Са источне стране манастира налази се клисура реке коју мештани називају „Склоп“. Са јужне стране простире се планина „Урлаја“ док се са северне стране простире планина „Фаца“. Манастир је посвећен „Успенију пресвете Богородице“. Сазидан је у српско-византијском стилу. На стени иза манастира постављен је велики крст који се види са велике удаљености. У дворишту манастирa налази се манастирски конак са неколико помоћних зграда.>>>
Сећања Бранка Лазића - Манаса
Витовница
је била село као на крају света, старе куће се одржале најдуже у том селу, а оно није имало ни дом културе који је већ постојао у свим селима. Зорка Кнежевић у оквиру КПЗ се нарочито залагала за то и када је дошао дан отварања, сви смо били у радости. Одувек сам волео Витовницу јер то је био други манастир који сам као дете у V разреду гимназије видео. Ишли смо према манастиру пешице и пречицом кроз Мелничку шуму. Водила нас је проф. Загорка Пејић која је предавала француски језик. Ова дешавања памтим посебно. За отварање дома слику манастира је урадио Драган Нецић из Свилајнца, била је то значајна слика у сваком погледу. Оно што ја треба да кажем а може да буде нека новина, то је да се Витовница спомиње у Јерменији. Био сам у прилици да то чујем међу писцима. Када сам био са Десанком Максимовић и њеном пријатељицом песникињом која се зове Медеја Кахидзе из Јерменије нисам знао да питам и проверим овај податак. Време чини своје и куће које су биле оличење некадашњег живота, нестају као што нестаје све, јер
све пролази. Витовница је велики предео мисли која иде у нека друга времена и када осетите свој ход, он се не чује, знате да идете у време. Она је као Микена у Грчкој, она је на сунцу и гради тишину која је већа од говора. Многи који су били знају да се нешто са њима догодило. Не знају шта...али човек и не може све да зна, то није у границама људског. Волим што су ове речи за књигу о Витовници и волео бих да сви долазе и да нађу себе, да се препознају, јер је то свакако оно што им се догоди. Ми припадамо Богу. Мудриљуди се радују животу у тишини и корак који нам се не чује, то је корак према нама који нам је подарен од Бога. Благо нама који тамо ходимо. Остало, да ли вреди или не, нема значаја. Помирење нам је дато као награда и утеха.
Бранко Манас



